Zajam za školarinu

Kada si tinejdžer/ka nalaziš se u periodu u kom ti se dešavaju mnoge lepe stvari u životu, ali se istovremeno nameću i nove odgovornosti. U to vreme svi smo raspolagali sa određenom količinom džeparca. Često nedovoljnom da ispunimo sve svoje želje. Zbog ovog se često moralo kalkulisati gde će se novac potrošiti: da li u izlasku sa društvom ili štekati za nove Levi’s-ke.

Te godine kada sam ja upisao fakultet, moja sestra je išla u drugi razred srednje škole. Na sve probleme koje jedna tinejdžerka u tom periodu može da ima, ona je imala i kretena od starijeg brata.

Jednog vikenda došao sam kući i između mojih dnevnih ludorija, sestra je ugrabila trenutak za razgovor. Posle silnog uvoda, konačno je prešla na stvar:

– Nego, da te ja nešto upitam. Da li ti imaš nešto novaca? – pitala me je.

– Imam.

– A da li bi hteo da mi pozajmiš malo? Treba mi za večeras.

– Zašto? Zar ti nemaš?

– Nemam.

– Traži od mame i tate. Daće ti.

– Ne smem. Već su mi dali džeparac za ovu nedelju i potrošila sam.

– E, pa sad… Što si potrošila?

– Hoću da idem do grada sa drugaricom na piće. Zato ti tražim.

– To nije moj problem. I ja idem do grada večeras.

– Hajde, pozajmi mi neki dinar vratiću ti od nedelje.

Ne sećam se koja je količina novaca bila u pitanju, ali znam da nije bila neka značajnija suma.

– Nisam zainteresovan da oročavam novac - odvrnuo sam svoj kretenizam na max.

– Ali…

– Nedam! Kraj. – Uzeo sam neku knjigu da čitam, nezainteresovan za nastavak razgovora.

(Mnoge koji me poznaju iz tog perioda ne čudi moj postupak. U tom periodu svog života bio sam nepopravljivi egosita i izuzetno samoživa osoba.) Moja sestra, naviknuta na svakava moja izdanja, mnogo se razbesnela zbog ovog mog postupka i izgovorila je jedinu strašnu uvredu, najstaršniju koju je u tom trenutku mogla da smisli:

– Znaš šta! Završiću ja fakultet! I zaposliću se. Doći ćeš tada kod mene da ti pozajmim pare da platiš školarinu! – Ljutito se okrenula i izašla iz sobe.

Juče je Juca završila fakultet. Danas se sa osmehom svi prisećamo ovog događaja i prepričavamo ga kao porodičnu anegdotu.

Mada je mlađa od mene tri godine, završila je Ekonomski fakultet uprkos svim nedaćama koje su je snalazile. Izuzetno sam ponosan na nju.

Priznajem da mi je jako žao što sam tada bio kreten i što joj nisam pomogao u tom, za nju bitnom, trenutku. Danas sam svestan koliko je podrška bitna u životu i to ne samo ona materijalna. Naročito je bitna podrška porodice i nekog ko je stariji brat. Nadam se da sam se promenio i da sam postao mnogo bolji brat od onog kretena Saše brucoša.

I za kraj, sejo ako ovo čitaš moram samo nešto da te pitam:

• Da li imaš malo novaca da mi pozajmiš? Treba mi da platim svoju školarinu?